Credit Suisse: uspon i pad
Primarno mesto u vestima prethodne nedelje je bila vest o propadanju druge najveće švajcarske banke Credit Suisse. Ovu banku je prinudno preuzela najveća švajcarska banka, UBS, a sve u cilju očuvanja stabilnosti Švajcarskog i Evropskog bankarskog sistema. Kako je jedna od najstarijih i najuglednijih banaka završila na ovako niskim granama? Hajde da se vratimo kroz istoriju i pogledamo kako su izgledali uspon i pad ove banke.
Rana istorija
Credit Suisse je osnovan davne 1856. godine, tj. pre 167 godina, a osnivač banke je bio Alfred Ešer (Alfred Escher). Doduše banka se nije odmah zvala Credit Suisse, već se inicijalno zvala Švajcarska Kreditna Institucija u bukvalnom prevodu, tj. Schweizerische Kreditanstalt. Motivacija iza osnivanja banke je bila da se obezbedi domaće finansiranje za razvoj projekata iz oblasti železnice, a sve u cilju izbegavanja francuskih banaka koje su želele da ostvare uticaj nad razvojem švajcarskog železničkog sistema.
Model za funkcionisanje banke je praktično „prepisan“ iz Francuske, i to na osnovu banke Credit Mobilier koja je bila osnovana par godina ranije i koja je finansirala železničke projekte po Francuskoj. Jedina razlika između ove dve banke je bila investiciona politika, sa obzirom da je Credit Suisse bio mnogo konzervativniji sa investicijama i finansirao je projekte u kratkom i srednjem roku. Ešer je imao cilj da osnuje banku tako što će prodati 3 miliona akcija, ali je zbog velike tražnje i velikog interesovanja investitora uspeo da proda preko 218 miliona akcija u periodu od tri dana.
U inicijalnom periodu svog postojanja, Credit Suisse je bio izuzetno važan za ekonomski razvoj Švajcarske tako što je kreditirao preduzetnike, ulagao u razvoj Gothard pruge koja povezuje Švajcarsku sa italijanskim gradom Komo i koja prolazi kroz Alpe, a treba naglasiti da je ova banka bila ključna u razvoju švajcarskog monetarnog sistema. Nakon železnice, glavni fokus kreditiranja ove banke postaje mlada industrija fokusirana na proizvodnju struje, pri čemu je Credit Suisse bio jedan od ključnih finansijera pored Elektrobanke (koja se danas zove Elektrowatt). Kao što vidimo, glavni fokus ove banke je bila infrastruktura, koja je bila ujedno i jedan od ključnih faktora brzog razvoja Švajcarske kao države.
Kasne 1800-te i rane 1900-te su donele ekspanziju, te se banka proširilia po Švajcarskoj, Nemačkoj, Belgiji, a treba naglasiti i da je banka počela da se bavi i osiguranjem. Ova banka je bila jedna od strana kojoj je koristio Prvi Svetski Rat, sa obzirom da je banka aktivno učestvovala u finansiranju posleratne obnove. Ipak, dobra vremena nisu potrajala i pojava Velike Depresije i Drugog Svetskog Rata su doveli do pada kreditne aktivnosti i profita. Drugi Svetski Rat je doneo i prve velike kontroverze za ovu banku:
- Kao prvo, utvrđeno je da su članovi Nacističke Partije Nemačke imali račune u ovoj banci, kao i da su potpuno nesmetano koristili sredstva tokom trajanja rata i
- Drugo, ljudi koji su preživeli Holokaust i mučenje u koncentracionim logorima su imali problem da pristupe sredstvima svojih članova porodice koji su poginuli u ovim logorima. Glavni razlog za ovo je činjenica da je banka zahtevala da preživeli donesu umrlice kako bi se sredstva oslobodila. Ovo je rezultiralo grupnom tužbom koja je pokrenuta tek 1996. godine i 2000. godine je doneta presuda da banka isplati tužiocima 1.25 milijarde USD.
Akvizicije i širenje
Nakon turbulencija i posleratne obnove, Credit Suisse je krenuo u ofanzivu. Prvo na redu je bilo širenje na drugu stranu Atlantika, i to je učinjeno putem partnerstva sa bankom First Boston. Ubrzo su došle i sledeće kupovine, kao što je kupovina londonskih brokera Buckmaster & Moore, a zatim i niza drugih kompanija po Londonu, Nju Jorku, Tokiju i ostatku Azije.
Ipak, agresivno širenje je donelo i neke probleme. Kao jedan primer, možemo navesti saradnju koja je dobila naziv „vatreni krevet“. 1988. godine je First Boston pozajmila 487 miliona USD kompaniji Gibbons and Green za potrebe akvizicije proizvođača dušeka Ohio Mattress Company. Gibbons and Green se takođe zadužio i putem emisije obveznica, gde je emitovano dodatnih 475 miliona dolara po izuzetno visokim kamatnim stopama. Kada je došlo do kraha na tržištu obveznica, Gibbons and Green nisu mogli da vrate svoje dugove, zbog čega je Credit Suisse morala da „ubaci“ dodatnih 725 miliona USD u zajedničku kompaniju sa First Bostonom, što je rezultiralo preuzimanjem zajedničkog posla od strane Credit Suisse-a.
1990-te su donele nastavak ekspanzije, i to možda čak i agresivnije nego ranije. Prvo je 1990. godine izvršena akvizicija švajcarske najstarije banke, koja se zvala Bank Leu. Zatim je 1993. Credit Suisse uspešno preuzeo upravljački paket u švajcarskoj petoj najvećoj banci, Volksbank za neku 1.1 milijardu USD. Zatim je izvršeno spajanje sa Winterthur Grupom 1997. za oko 9 milijardi USD, a tokom iste godine je izvršena akvizicija asset menadžment divizije kompanije Warburg za 650 miliona USD i za kraj burne decenije, kompanija Donaldson, Lufkin i Jenrette je kupljena za 11.5 milijardi USD tokom 2000. godine.
Sve ove akvizicije su donele interni haos koji je trebalo srediti. Credit Suisse je pokrenuo projekat reorganizacije i u ovom procesu je formirao 4 divizije:
- Credit Suisse Volksbank za domaće bankarstvo,
- Credit Suisse Private Banking za potrebe usluživanja bogatih klijenata
- Credit Suisse Asset Management za upravljanje imovinom i
- Credit Suisse First Boston za korporativne klijente i investiciono bankarstvo
Ovaj proces je trebao jednokratno da košta oko 800 miliona USD i u ovom postupku je oko 7,000 poslova progleašeno kao nepotrebno. Ove mere su štedele oko 560 miliona USD svake godine, čime je reorganizacija proglašena kao uspešna.
Ipak, nije baš sve išlo sjajno u ovom periodu, sa obzirom da je veliki problem nastao u Japanu, gde je lokalna nadzorna agencija privremeno oduzela dozvolu ovoj banci zbog uočene prakse koja se zove „window dressing“ ili u nekom bukvalnom prevodu „ulepšavanje izloga“. Ova praksa znači da je banka vršila usluge i prodavala finansijske derivate korporativnim klijentima kako bi im pomogla da sakriju svoje gubitke.
2000-te godine su obeležene serijom restruktuiranja, a sve u cilju boljeg povezivanja poslovnih divizija, čija bi sinergija trebala da dovede do viših prihoda banke. Ovo je čak dovelo do promene u strukturi zarada za menadžere i zaposlene na višim pozicijama, gde su odobravani dodatni bonusi za sve one koji su svojim aktivnostima dovodili do upotrebe investicionog i privatnog bankarstva kod nekog klijenta. Ovo je urodilo plodom, sa obzirom da je divizija privatnog bankarstva rasla za 19% na godišnjem nivou. Ali, kao i uvek, morao je da ispliva neki skandal. Tokom 2006. godine je izašlo na videlo da je Credit Suisse pomagala Iranu da sakrije transakcije od Američkih vlasti, a kao što znamo, Iran je pod sankcijama. Ovaj potez je doveo do vansudske nagodbe i kazne od 536 miliona USD.
Finansijska kriza 2008.
Finansijska kriza 2008. godine je poremetila sve razvojne planove banke. Iako banka nije bila toliko izložena nekretninama i kreditnim rizicima, morala je da otpiše oko 900 miliona USD zbog nenaplativih kredita. Ali je bilo pozitivno što nije morala da koristi državna sredstva kako bi nastavila da posluje. Ipak, kriza je bila signal za banku da smanji naglasak na investiciono bankarstvo, oko 2,000 pozicija je bilo ugašeno, a naglasak je bio prebačen na privatno bankarstvo i upravljanje imovinom bogatijih klijenata.
Ipak, ovaj perod je bio prepun tužbi i kazni za banku. Naravno, sve kazne su bile opravdane:
- 2011 – četiri bankara su bila optužena za prevaru od strane Američkog Ministarstva Pravde zbog pomaganja Amerikancima u izbegavanju poreskih obaveza
- 2012 – Nemačke vlasti su saznale da su građani koristili polise osiguranja od strane osiguravajuće kuće registrovane na ostrvu Bermuda kako bi zarađivali kamatu bez poreza. Banka je na kraju platila oko 150 miliona EUR kroz vansudsko poravnanje
- 2013 – veliki Forex skandal u vezi nameštanja deviznih kurseva i valutnih parova, i sve to u saradnji sa nekoliko inostranih banaka. U ovom slučaju su se banke ponašale kao jedan kartel, naravno na štetu krajnjih korisnika. Svi učesnici u ovom procesu nameštanja, što je bilo oko 10-ak banaka je kažnjeno sa ukupno oko 10 milijardi USD,
- 2014 – Kazna u Americi od 197 miliona USD zbog usluživanja oko 8,500 američkih klijenata bez prijavljivanja aktivnosti, što je dovelo do sumnje da je banka pomagala klijentima u evaziji poreza
- 2015 – skandal sa pranjem novca bivšeg malezijskog premijera Nadžiba Razaka
- 2017 – skandal sa tajnim zajmovima u Mozambiku, gde je Credit Suisse odobrio zajam od 1.3 milijarde USD kroz izdavanje obveznica, pri čemu bi vlasti u Mozambiku ovaj novac trebale da iskoriste za razvoj ribarske industrije. Ipak, svi su znali da novac neće završiti gde je trebalo i da je banka zapravo bila umešana u pranje novca za visoke zvaničnike u Mozambiku. Banka je kažnjena sa oko 500 miliona USD za ovaj postupak
- 2019 – Špijunaža je otkrivena kada je tadašnji izvršni direktor Credit Suisse-a angažovao privatnog detektiva da prati drugog zaposlenog unutar banke kako bi saznao da li taj drugi zaposleni planira da osnuje svoju kompaniju i ukrade klijente od banke. Izvršni direktor je dobio otkaz, a privatni detektiv je navodno izvršio samoubistvo. Šta se ovde desilo, procenite sami
Svi ovi skandali su dovodili do promena na čelu kompanije, ali se pokazivalo iznova i iznova da je menadžment banke nesposoban da uvede red u poslovanje banke.
Covid i propast
Pojava Covida je donela i poremećaje u finansijskom sektoru. Ipak, prvi veliki gubitak neće zapravo doći od obustave normalnog funkcionisanja stanovništva, već će jedan veliki klijent doneti ozbiljne probleme banci. Reč je o korporativnom klijentu poznatijem kao Archegos Capital Management. Ova priča je toliko luda da verovatno zaslužuje svoj poseban video, ali probaću ovde ukratko da objasnim šta se dešavalo.
Junak ovog dela priče je Bill Hwang, nekadašnji član fonda Tiger Asia Management. Ovaj fond je bio značajan igrač na azijskim tržištima, a 2012. godine su ovaj fond i Hwang priznali da su koristili insajder informacije kako bi trgovali akcijama kineskih banaka, pri čemu su platili kazne u visini od 104 miliona USD kroz razne sudske nagodbe u Aziji i Americi. Kao rezultat ovih procesa, Hwang je dobio zabranu trgovanja u trajanju od 4 godine na berzi u Hong Kongu.
Hwang je imao ideju da uradi rebrendiranje, i tokom 2013. godine osniva Archegos Capital kao tzv. “family office”, tj. privatnu kompaniju koja se ponaša kao zatvoreni investicioni fond u koji mogu da investiraju samo bogate porodice. I sve do 2021. godine će ovaj fond biti potpuno nepoznat. A onda kreće vatromet. Šta se tačno dogodilo?
Ovaj fond je uz pomoć raznih banaka koristio finansijske derivate poznate kao Total Return Swaps. Ove transakcije su funkcionisale na sledeći način:
- Archegos Capital plaća određenu naknadu investicionoj banci, u ovom slučaju je to Credit Suisse
- Za uzvrat, investiciona banka kupuje određenu količinu akcija neke kompanije
- Kada cena ovih akcija poraste, banka je dužna da taj prinos prenese na Archegos, bilo u formi dividendi ili u formi nove procenjene vrednosti derivata, tj. kao kapitalnu dobit
E sada možete se pitati, zašto Archegos nije direktno kupio akcije kompanija? Odgovor je jednostavna, a to je kupovanje na marginu, tj. banke su prilikom kreiranja derivata i davale kredit fondu. Na ovaj način je Archegos mogao da uđe u mnogo veće pozicije nego što je imao kapitala, što bi u teoriji trebalo da donese i veće prinose. Na prostom primeru, Archegos je imao kapitala za 200 akcija, ali je uz pomoć kredita banke mogao da uđe u poziciju od 1,000 akcija. I po nekim procenama, Archegos je pozajmljivao 5.6$ na svaki 1$ koji je imao.
I kao što možete pretpostaviti, ova strategija funkcioniše dobro kada vrednost kupljenih akcija raste. Međutim, šta se dešava kada cene akcija krenu da padaju? U ovom slučaju, kada vrednost akcija padne ispod dogovorenog praga, banke kreću da zovu fond i da traže da fond uplati dodatni kapital kako bi zadržao postojeće pozicije. I upravo se ovaj poziv od banaka ka fondu naziva “Margin Call”.
Problem nastaje u ovom momentu zato što se Archegos Capital nije zadužio samo kod Credit Suisse, već je to uradio kod još tri banke: Goldman Sachs, Morgan Stanley i Nomura banke. I najbolje od svega, iz nekog čudnog razloga ove banke nisu znale jedna za drugu. I kao vrhunac priče, Archegos je prilikom zaključivanja finansijskih derivata odlučio da kupi iste akcije u saradnji sa sve četiri banke.
Ovaj deo negde i ima smisla, jer ako verujete da će nešto doneti prinos i spremni ste na rizik, ulažete u to do kraja. Ovo će takođe značiti i da Archegos fond nije imao dodatnog kapitala da pokrije sve pozive, tako da su banke bile prinuđene da krenu da prodaju akcije kako bi zatvorile svoje pozajmice. A šta se dešava kada na tržištu ima više prodavaca nego kupaca? Pa cena kreće da pada. Upravo se ovo desilo sa kompanijama Discovery i ViacomCBS, koje su dramatično izgubile na vrednosti.
Credit Suisse je izašla kao oštećena strana iz ove transakcije, sa obzirom da je nakon prodaje svih akcija ostala “rupa” od oko 5.5 milijardi USD. Nakon ovoga, još je par skandala pogodilo banku – objavljeni su podaci da je banka usluživala diktatore, političare i biznismene pod sankcijama, bili su optuženi da su prali novac za veliku bugarsku narko bandu, baš je sve bilo u haosu. Naravno, i menadžment banke se stalno menjao, ali ipak niko nije uspeo da uvede red.
Poslednji udarac za banku dolazi u martu 2023., kada je objavljen godišnji izveštaj za 2022. godinu, koji je pokazao da je banka ostvarila gubitak od oko 7.3 milijarde CHF. A stvar je pogoršala i prognoza menaždmenta da će verovatno biti ostvaren značajniji gubitak i u 2023. godini pre nego što se stvari vrate u normalu.
Ovo je upalilo alarm kod velikih klijenata, koji su odlučili da se povuku i promene banku. Pogođeni ovim velikim odlivima, iz banke su pokušali da pronađu dodatni izvor kapitala kroz dokapitalizaciju, ali su najveći vlasnici akcija ove banke odlučili da jednostavno ne daju novac. U strahu od kolapsa sistemski važne banke, švajcarske vlasti su se umešale i prinudno naterale prvu najveću banku, UBS, da kupi Credit Suisse i tako reše najveći problem u svom finansijskom sistemu. Transakcija će vredeti 3.25 milijarde USD, što je nekih 60% manje od poslednje vrednosti akcija na berzi. I upravo ovih 60% će biti gubitak akcionara. Svaki akcionar Credit Suisse će dobiti 1 akciju banke UBS za svakih 22.48 akcija koje poseduje, čime će efektivno Credit Suisse prestati da postoji.
U duhu skorije istorije banke, koja je bila puna skandala i kontroverzi, tako je i prestanak postojanja banke pun skandala, sa obzirom da su švajcarske vlasti promenila zakon zbog ovog slučaja kako ova transakcija ne bi zahtevala odobrenje akcionara. Dodatno, obveznice banke Credit Suisse u vrednosti od oko 17 milijardi USD neće dobiti ništa, ni obećanu kamatu ni glavnicu, što je ozbiljan problem i očekuje se tužba ovih poverilaca u skorijem roku.
I eto ljudi moji, to je ukratko bila istorija banke Credit Suisse koja je bila puna uspona i padova. Kada uzmemo u obzir sve skandale i malverzacije, moje lično mišljenje je da je ova banka negde i zaslužila da propadne, ali je problem što je mnogo nedužnih investitora oštećeno.
Imaš pitanje ili komentar?
Želiš finansijsku nezavisnost? Moja e-knjiga sa praktičnim primerima je tu za tebe!
Postovi po kategorijama
