Kako nastaje novac
Novac – svi ga žele, svi ga traže. Neki ga imaju previše, mnogi ga nemaju dovoljno. Novac se svakako može smatrati krvotokom ekonomije i bez njega bi moderan finansijski i ekonomski sistem bio samo jedna velika ruševina. Međutim, da li ste se nekada zapitali, kako nastaje novac? Od trenutka kada ga dobijemo u obliku plata, preko pozajmica koje uzimamo od banaka, pa sve do novčanica i kovanica koje držimo u novčaniku—novac ima fascinantan put nastanka i distribucije, a u današnjem videu ćemo videti kako on uopšte nastaje.
Danas se bavimo jednim od najfundamentalnijih ekonomskih i finansijskih pitanja – „Kako nastaje novac?“. Verujte mi, u zavisnosti od toga koga pitate, dobićete različite odgovore. Neki će biti dobri, neki baš i ne. Generalno, najčešće se mogu čuti dve vrste odgovora:
1) Prvi odgovor koji ćete čuti, najčešće od starijih ljudi, jeste da su banke puki posrednici u monetarnom sistemu, gde one samo prikupljaju depozite sa jedne strane, a onda ta prikupljena sredstva plasiraju u vidu kredita. Na primer, na hiljadu domaćinstava štedi sredstva, a onda se ta gomila novca plasira u vidu kredita ka nekoliko kompanija koja će taj novac investirati u svoje poslovanje. Naravno, mislim da i sami već znate da ovo i nije baš istina.
2) Drugi pristup koji se vrlo često može čuti je da Centralne Banke definišu tzv. „novčani multiplikator“, gde Centralne Banke definišu obavezne nivoe rezervi preko monetarne politike, a onda se zbog tog famoznog monetarnog multiplikatora količina novca u opticaju određuje jednostavnim množenjem ovih pokazatelja. Čisto da odmah definišemo pojmove, ovu obaveznu rezervu koje poslovne banke moraju da čuvaju kod Cenntralne Banke ću zvati „bazni novac“, a ovaj ukupan novac u opticaju ću zvati „prošireni novac“.
Znači, ideja novčanog multiplikatora je da je odnos između baznog i proširenog novca jednak tokom vremena, što najčešće nije slučaj. Ovaj pristup je dobar za neko školsko okruženje gde je učenicima i studentima potrebno objasniti kako funkcionišu novac i bankarstvo, ali nažalost ni ovo nije baš najtačnije. U praksi, Centralne Banke definišu cenu baznog novca, tj. definišu kamatne stope. Uzimajući to u obzir, možemo reći da Centralna Banka ne ograničava koliko poslovne banke mogu izdati kredita, niti definiše obavezni nivo baznog novca.
Čak štaviše, možemo reći da proces funkcioniše suprotno od onoga što piše u knjigama. Poslovne banke prvo definišu koliko novca žele da plasiraju kroz kredte, a na njihovu profitabilnost će ključnu ulogu imati kamatna stopa na bazni novac koju je definisala Centralna Banka. Upravo ove odluke o kreditiranju će uticati na to koliko će sredstava poslovne banke držati kod Centralne Banke, što je zapravo obrnuto od onoga što najčešće piše u udžbenicima.
Nadam se da ste uspeli da me ispratite, jer sada idu konkretni primeri da vidite i slikovito kako sve ovo funkcioniše na principu jednog stambenog kredita:
- Hajde da postavimo situaciju, imamo kupca nekretnine, prodavca nekretnine, kao i njihove banke koje su prikazane ispod. Ono što treba naglasiti jeste da kod prodavca imamo nešto veću imovinu zbog toga što se u njegovom vlasništvu nalazi nekretnina koja je predmet transakcije
- U drugom koraku, banka kreira dug, tj. stambeni kredit (New loan stubić), a potom taj iznos prebacuje na račun kupca koji će tim iznosom kupiti nekretninu. Bitna napomena je da je ono što je imovina kupca, to je ujedno i obaveza banke, tako da se ovaj novi depozit nalazi na dve različite strane kada gledamo kupca nekretnine i njegovu banku, dok se sa druge strane kredit prikazuje kao obaveza kupca, a imovina za banku. Stavke su na suprotnim stranama, ali zbirno daju ravnotežu
- U narednom koraku, dolazi do transakcije. Iz imovine kupca nestaje depozit, zato što je on prešao na račun prodavca, ali se zato pojavljuje imovina, tj. nekretnina, dok je kod prodavca obrnut slučaj. Kada posmatramo banke ispod, videćemo da je banka kupca izvršila transfer depozita na banku prodavca, što će dovesti i do transfera rezervi koje će banka kupca iskoristiti da ispuni transakciju do kraja.
- E sada, ako bismo ostavili samo ovako pregled, onda banka kupca ne bi bila dugoročno stabilna, jer bi imala manje rezervi da izvrši potencijalne isplate, a takođe bi ostala bez rezervi u slučaju da je kreditno aktivna i ima puno plasiranih kredita. Umesto toga, banka kupca će se truditi da privuče nove depozite kroz podizanje kamatnih stopa na štednju, a svaki novi depozit će dovesti do povećanja rezervi koje banka poseduje. I tako će banke dugoročno funkcionisati i biti solventne, uz kreiranje novih depozita kroz zaduživanje klijenata
Ono što bi takođe trebalo napomenuti, jeste da postoje i određeni rizici kod ovakvog pristupa, a oni bi se ukratko mogli svesti na sledeće:
- Rizik likvidnosti, kod kojeg banka mora da osigura da će imati dovoljno rezervi da obavlja svoje aktivnosti. Kako bi se osigurale, banke vrlo često nude oročenu štednju sa nešto atraktivnijim kamatama kako bi stanovništvo ostavljalo svoj novac kod njih nešto duže, i što je najbitnije to banci daje sigurnost da će taj novac biti ostavljen godinu ili dve
- Kreditni rizik, gde uvek postoji strah da klijenti, npr. u našem primeru kupac stana, neće moći da isplate svoje obaveze prema banci. Bankrot jednog klijenta gotovo nikada neće biti problem za banku, ali ako dođe do nešto masovnijeg bankrota od strane većeg broja klijenata, tada bankarski sistem može biti ugrožen. Na primer, nešto slično se dogodilo 2007. i 2008. godine, kada je između ostalog kreditna aktivnost banaka dostigla rekord, a onda odjednom veliki broj građana nije mogao da servisira svoje obaveze po preuzetim kreditima. Bankarski sistem je bio ugrožen, a države su uskakale i novcem poreskih obveznika spašavale privatne kompanije. Nije baš fer jer je time izvršena kolektivizacija gubitaka, dok su profiti koji su ostvarivani prethodnih godina ostajali akcionarima banaka, ali to je neka druga tema.
- Rizik odgovornog ponašanja stanovništva je nešto što se javilo kao posledica modernog kreiranja novca, a to je situacija kada prodavac nekretnine iz našeg primera sa sredstvima koja je dobio na primer odmah otplati dug po stambenom kreditu, ili možda novac da nekom članu porodice da otplati dug na kreditnoj kartici. Znači, otplata kredita uništava novac isto onako kako ga uzimanje kredita stvara. Svima odgovara stanovnici budu zaduženi i da eventualne nove prilive koriste za uvećanu potrošnju, a iz perspektive individualca ovo možda i nije najbolji potez.
I eto ljudi moji, to bi uglavnom bilo to za danas, nadam se da vam je ova priča o tome kako poslovne banke kroz kredite zapravo stvaraju novac, možda je bilo malo više teorije, ali se nadam da su vam se sada kockice sklopile.
Imaš pitanje ili komentar?
