Moji troškovi u 2025
Kada se godina završi, svi volimo da podvučemo crtu i saberemo šta smo sve uradili i oduzmemo šta smo sve potrošili, čisto kako bismo videli da li smo na putu da ostvarimo svoje ciljeve. Neki to rade malo detaljnije, neki malo više na osećaj, ali po meni je bitno da ovo radimo sa vremena na vreme kako ne bismo puno odlutali od onoga što nam je važno.
Zato, kada već zbog sebe sabiram svoje troškove, zašto to ne bih podelio sa vama kako to izgleda u mom slučaju, a takođe ću malo uraditi i analizu kako bih video koliko su mi se povećali troškovi i da li to povećanje troškova dolazi zbog toga što sam ja postao zahtevniji ili zbog nekog opšteg povećanja cena koje mora nastati sa prolaskom vremena, što se zove inflacija.
Kada bismo gledali potrebe, sasvim je logično da će zakup stana i hrana biti najveće kategorije – zakupljujem stan u Beogradu, vidite i sami da se ne razbacujem previše, ali se trošak ipak oseti. Zatim, što se hrane tiče, trudim se da kuvam što više, a naravno tu su i razne gluposti kao što su sokovi, slatkiši itd. Zatim, tu su komunalije, koje prosto moram da plaćam, i onda imamo ostale potrepštine kao što su transport i odeća i obuća. Što se tiče transporta, procenio sam da će mi automobil u Beogradu biti samo još jedan teret, tako da sam odlučio da ne kupujem auto, već da se oslanjam na prevoz, a što se tiče odeće, ne oblačim se markirano po svaku cenu, već gledam najbolji odnos cene i kvaliteta kada god mogu. Na kraju krajeva, sve to vi i vidite na meni.
Ako nastavimo dalje ka željama, tu zaista ima nekih troškova koji se ne mogu smatrati redovnim – kao prvo, putovanja. Trošak koji se najlakše može izbaciti, a ja sam prošle godine zaista dosta putovao preko Koreje i Japana, Švajcarske, Belgije, Mađarske, Francuske pa sve do Katara krajem godine. Onda je tu trošak za kanal, plaćao sam editora za neke projekte, a takođe sam pravio i majice sa logom kanala koje sam nosio u Japanu i koje sam delio prijateljima. Pa bi sledeća stvar na redu bili pokloni, gde sam roditeljima platio 10 dana boravka u banji, jer što da ne 😊 I za kraj, tu su porezi koje moram da plaćam zbog kanala i zbog edukativnog sadržaja koji prodajem.
E sada, ono što je zanimljivo, jeste da napravim jedno poređenje sa 2018. godinom, sa tim što ću ja to uraditi samo za ove troškove iz kategorije potreba, pre svega zato što se moje potrebe u međuvremenu nisu promenile. Sa druge strane, sve ove ostale troškove bi bilo praktično nemoguće uporediti, pa zato ne bih hteo da pravim zbrku.
Moji osnovni troškovi su se povećali za 72% u odnosu na 2018. godinu, a kada pogledam oko sebe, ništa se dramatično nije promenilo – živim u istom stanu, trošim sličnu količinu struje i vode, jedem istu količinu hrane. I to je onaj osećaj koji većina ljudi ima, da smo svi bili u vodi do neke granice, ali da se ta voda polako podiže i da nam je došla to nosa.
Ako želite neke konkretne primere, recimo stanarina mi je skočila za 73%, komunalije za 62%, hrana za čak 91%. Prosečan račun za Infostan je 2018. godine iznosio 5,042 dinara, dok je prošle godine bio 7,055 dinara. Pa onda na primer situacija da je jedna gurmanska pljeskavica u komšiluku koštala 340 dinara, dok je danas 630. A da ne govorimo što je nekada bila 300g, a sada je 250g. Tako da zapravo imamo i šrinkflaciju na delu, tj. momenat gde proizvođači smanjuju gramažu proizvoda kako povećanje cene ne bi izgledalo tako drastično.
A sa druge strane, da li bilo ko od nas može da kaže da zarađuje 72% više nego u 2018.? Naravno, ima lepih primera i slučajeva gde je ovo tačno, ali za većinu stanovništva zarade stagniraju već duže vreme, zbog čega i postoji taj osećaj da sada živimo lošije nego pre desetak godina.
I da li će se ovaj trend ikada zaustaviti? Nažalost, bojim se da nemam loše vesti – naš novac će svake godine gubiti kupovnu moć, ono što će samo biti pitanje kojom brzinom će se to dešavati.
Imaš pitanje ili komentar?
Želiš finansijsku nezavisnost? Moja e-knjiga sa praktičnim primerima je tu za tebe!
