Wirecard: Kako je "nestalo" 1.9 milijardi evra?
Jedan taksi se probija kroz saobraćaj na autoputu i žuri ka aerodromu Vöslau koji se nalazi oko 40 kilometara od centra Beča. Vozač vozi rizično zato što već kasne, i to njegovom krivicom jer je promašio skretanje.
Na aerodromu, koji je zapravo samo jedna manja pista, par hangara i jedan kontrolni toranj, mali privatni avion već skoro sat vremena čeka da poleti. Kasnije će se utvrditi da se radilo o modelu aviona Cessna Citation Mustang 510 sa četri mesta. Ali ispostaviće se da mesto u avionu neće biti problem jer je taksi upravo stigao, a iz taksija je izašao samo jedan čovek. Za let je platio u kešu, 7, 920 evra. U 8:03 avion poleće, a u njemu je osoba koja je bila ključna u najvećem berzanskom skandalu koji je Evropa ikada videla. Ali, vratimo se par koraka unazad:
U srcu Frankfurta, na nemačkoj berzi, atmosfera je euforična. Nemačka, svetska sila poznata po čeliku, automobilima i teškoj mašineriji, decenijama je imala jedan te isti kompleks: nedostatak tehnološkog giganta. Dok je Silicijumska dolina nizala uspeh za uspehom sa Google-om, Apple-om i Facebook-om, Evropa je kaskala. Nemačkoj je očajnički bio potreban heroj digitalnog doba. I tog dana, činilo se da ga je konačno pronašla.
Simbolika nije mogla biti moćnija. Commerzbank, stub tradicionalnog nemačkog bankarstva star skoro 150 godina, izbačen je iz elitnog DAX indeksa – kluba 30 najvrednijih kompanija u zemlji. Na njegovo mesto uskače Wirecard.
Mlada, agresivna fintech kompanija iz predgrađa Minhena postala je zvanično vrednija od bankarskih titana kao što su Commerzbank i Deutsche Bank. Za investitore, političare i medije, ovo nije bila samo promena na listi; ovo je bio dokaz da Nemačka konačno ima svog “jednoroga” koji će pokoriti svet. Wirecard je bio obećanje budućnosti. Simbol modernizacije. Dokaz da je digitalna revolucija konačno stigla na Evropsko tlo.
Ali, dok su šampanjci pucali, a grafikoni rasli do neba, u senci te blistave fasade krila se istina koju niko nije želeo da vidi. Jer u svetu visokih finansija, kada nešto izgleda previše dobro da bi bilo istinito… obično i jeste. Na ovaj dan, Wirecard je bio na krovu sveta. Ali niko nije slutio da je čitava imperija zapravo kula od karata izgrađena na milijardama koje – jednostavno ne postoje.
Skromni počeci
Priča o Wirecardu ne počinje u modernim, staklenim kulama, već u mračnim uglovima interneta. Osnovana 1999. u Aschheimu pored Minhena, kompanija je pronašla svoju nišu, i to tamo gde drugi nisu smeli – obrađivali su uplate za porno sajtove i online kockarnice. Bio je to unosan, ali “prljav” posao. Sve dok 2002. godine na scenu ne stupa čovek koji će od ove firme napraviti globalni fenomen.
Markus Braun, austrijski konsultant, preuzima kormilo 2002. godine i kreće da se bavi strateškim pitanjima. Njegova pojava nije bila slučajna. Uvek u crnoj rolci, sa naočarima tankog okvira i tonom koji odaje apsolutnu sigurnost, želeo je da oko njega uvek postoji određena doza tajne. Braun je svesno gradio kult ličnosti. Želeo je da bude nemački Stiv Džobs. A njegova vizija? Svet bez gotovine, gde Wirecard kontroliše svaki digitalni evro. Za investitore, on nije bio bankar – on je bio vizionar koji je konačno dao Nemačkoj tehnološki prestiž.
Agresivna ekspanzija
Ali, za Braunove ambicije, Nemačka nije dovoljna. Wirecard kreće u agresivnu globalnu ekspanziju. Dok se Braun bavio vizijom, operativu je vodio drugi čovek – Jan Maršalek. Mlad, harizmatičan i neverovatno sposoban, Maršalek postaje operativni direktor (COO).
Fokus je na Aziji. Wirecard kupuje desetine malih firmi širom jugoistočne Azije. Profit na papiru raste neverovatnom brzinom. Ali, postojala je kvaka: veliki deo tog profita dolazio je od takozvanih “trećih strana”, što je izraz za partnerske firme sa kojima je Wirecard sarađivao na specifičnim tržištima za koje Wirecard nije imao licencu. Problem je bio jednostavan, određene države su zahtevale da sve kompanije koje obrađuju uplate budu licencirane i registrovane u toj državi. To je zahtevalo vreme i resurse, koje Wirecard nije želeo da troši, već je lakše bilo naći lokalne partnere koji već imaju licence za ta tržišta. Ovde pričamo o Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Singapuru, Filipinima i Maleziji. I upravo će ove lokacije kasnije poslužiti za „štelovanje“ rezultata, i to tako što će se ono malo prikupljenog kapitala šetati kroz ove kompanije i tako veštački povećavao broj transakcija, provizije po transakciji i na kraju – i sam profit Wirecarda.
Ova ekspanzija je izgleda bila pravi potez menadžmenta – prihodi kompanije rastu, marže su dobre, a profiti dokaz da je Nemačka konačno uspela da napravi svog fintech šampiona. A cena akcije? Ona je rasla do te mere da je Wirecard uvršten u DAX, berzanski indeks koji u sebi sadrži 30 najvećih nemačkih kompanija po tržišnoj kapitalizaciji. Ovo uključenje je takođe bilo i poprilično simbolično, pošto je Wirecard zauzeo mesto koje je do tada držala Commerzbanka, druga najveća „klasična“ banka u Nemačkoj, što je trebalo da označi tranzciju od tradicionalnog ka modernom.
Svi su bili ponosni, od samih zaposlenih u Wirecardu, preko medija pa sve do samih regulatora, što će se uskoro pokazati kao veliki problem. Iako su sve finansijske metrike izgledale sjajno, nisu baš svi bili oduševljeni.
Prve sumnje
Dok svet slavi Wirecard, jedan čovek sumnja. Dan McCrum, novinar Financial Times-a, godinama istražuje njihove bilanse. Njegova serija tekstova pod nazivom “House of Wirecard” ukazuje na ogromne rupe u finansijskim izveštajima i neobjašnjive skokove u prihodima na azijskim tržištima. Ovi tekstovi su bili okidač za pojedine Američke (Slate Path Capital, Darsana Capital Partners, Samlyn Capital, Viking Global Investors) i Britanske fondove (TCI Fund Management, Marshall Wace) da krenu sa šortovanjem akcija. Po njihovoj logici, gde ima dima, ima i vatre.
Odgovor Wirecarda na sve ovo je bio brutalan, gotovo gangsterski. Umesto odgovora na pitanja, pokrenuli su kampanju zastrašivanja. Angažovali su bivše obaveštajce da prate novinara McCruma, podnosili su kontra-tužbe, a nemački regulator BaFin, umesto da istraži Wirecard, pokreće istragu protiv – novinara, zbog navodne manipulacije tržištem. Setite se samo celog narativa, Nemačka konačno ima svog fintech šampiona, a strani novinari i strani fondovi pokušavaju da mu naškode. Domaću kompaniju treba zaštititi po svaku cenu.
U jednom zanimljivom obrtu, regulator BaFin reaguje tako što se za Wirecard zabranjuje otvaranje novih short pozicija, čime ova kompanija postaje najzaštićenija kompanija na berzi u tom momentu. A onda, samo par meseci nakon toga dolazi jedan neverovatan događaj – svetski poznati Softbank Vision Fund objavljuje da je sa Wirecardom postigao dogovor o kupovini konvertibilnih obveznica u vrednosti od oko 900 miliona evra, što je u očima drugih investitora vratilo poverenje u Wirecard. Jer na kraju krajeva, ako gigant kao što je Softbank uložio, zašto ne bi uložili i manji investitori?
Ovo je privremeno podiglo cenu akcije i delovalo je da se stvari smiruju. Ipak, ono glavno pitanje je i dalje ostalo neodgovoreno – da li su brojke u izveštajima tačne ili ipak nisu?
Vanredna revizija
Oktobar 2019. Pritisak javnosti postaje prevelik i odgovor na prethodno pitanje je morao biti jasno i nedvosmisleno objavljen. Kako bi “dokazali” da su čisti i kako bi reči menadžmenta dobile na težini, Wirecard angažuje nezavisnu revizorsku kuću KPMG da uradi specijalnu reviziju. Izvršni direktor Markus Braun je bio uveren da će ih to oprati i skloniti sve blokade za budući rast cene akcije. Ove vesti o nezavisnom revizoru i specijalnoj istrazi dovode do rasta cene akcije, jer – ako imate šta da krijete, sigurno nećete zvati nezavisne revizore u posetu. A pošto je Wirecard to uradio, to implicitno znači da nemaju šta da kriju, zar ne?
Takođe treba napomenuti da je svako pomeranje cene akcije bilo bitno upravo Markusu Braunu koji je postao najveći akcionar Wirecarda i procena je da je u tom momentu bio vlasnik oko 7% kompanije, tj. oko 8.6 miliona akcija, što je vredelo preko milijardu evra po tadašnjim valuacijama. Ali svo to bogatstvo je kao jedna ogromna kula od karata, koja će se vrlo lako srušiti.
Aprila 2020. godine, dolazi do šoka. KPMG objavljuje izveštaj u kojem navodi da ne mogu da potvrde autentičnost najvećeg dela profita kompanije iz perioda od 2016. do 2018. godine. I što je najbitnije, novac na računima u Aziji koji potiče od eksternih partnera jednostavno nije mogao biti lociran. Na računima u Singapuru, Filipinima i Maleziji, koji su trebali da budu krcati, duvala je promaja.
Muzika je za Brauna i Marsaleka krenula da se utišava. Ogroman broj platnih procesora širom sveta je uvideo šta se dešava i polako krenuo da se distancira od Wirecarda i prekida poslovnu saradnju. Kompanija ostaje bez i ono malo legitimnih prihoda koje su imali, a cena akcije posle dužeg vremena pada na ispod 100 evra po komadu. A za sve ovo vreme, nemački regulatori ćute.
Rasplet
Ali, za rukovodstvo Wirecarda nije sve bilo izgubljeno. I na tu kartu su vešto igrali. Naime, KPMG je bio u vanrednoj reviziji koja je po rečima menadžmenta Wirecarda bila loše izvedena. Sve nade su sada bile položene u revizorsku kuću Ernst & Young koja je bila redovan revizor i svake godine je radila reviziju izveštaja. Međutim, ako profiti od 2016. do 2018. godine nisu mogli da budu potvrđeni i ako manjak od preko milijardu evra postoji, on je trebao da bude konstatovan i prošle godine, zar ne?
Sve oči javnosti su bile uprte u Ernst & Young, dugogodišnjeg revizora kompanije. Oni su godinama potpisivali Wirecardove izveštaje i garantovali njihovu tačnost, ispostaviće se bez dodatnih pitanja. Sada, pred zidom dokaza, čak ni oni više nisu mogli da ćute i potpisuju bez pitanja. Tražili su zvaničan dokaz o postojanju 1,9 milijardi evra koji su navodno stajali na povereničkim računima na Filipinima i poslali su zvanične dopise bankama i filipinskim regulatorima. Investitori su sa strepnjom čekali, nadajući se da će EY spasiti stvar i potvrditi da je novac tu.
Samo par dana kasnije, dva filipinska bankara izjavljuju da nikada nisu čuli za Wirecard. A centralna banka Filipina potvrđuje – taj novac nikada nije ušao u zemlju. A sa obzirom na obim nedostajućih sredstava, nemoguće je da je to bila greška u knjigovodstvu. To je bila rupa od dve milijarde evra u srcu nemačke ekonomije.
Ernst & Young sa velikom sramotom podnosi izveštaj o reviziji sa negativnim mišljenjem, a Wirecard to istog dana objavljuje. Cena akcije pada vrtoglavo. 19. juna 2020. Markus Braun podnosi ostavku na mesto generalnog direktora Wirecarda, a 25. juna 2020. Wirecard podnosi zahtev za pokretanje stečajnog postupka, čime je ova kompanija koja se u medijima nazivala i nemačkim PayPal-om, neslavno završila svoje postojanje.
Lekcije
Ovaj slučaj je ukazao na niz sistemskih problema:
- Regulator BaFin je bio „slep“ kod očiju i više se ponašao kao zaštitnik same kompanije nego što je nezavisno istraživao sve optužbe. Istragom je potvrđeno da su mnogi zaposleni u BaFin-u trgovali Wirecard akcijama i imali su lični interes da cena akcija raste.
- Uprava berze je brže-bolje ubacila Wirecard u indeks DAX i tako izložila mnoge konzervativne investitore ovoj kompaniji, i na kraju ih i oštetila. Nakon skandala, kriterijumi za uključivanje u DAX indeks su promenjeni, tako da kompanije moraju da pokažu kvalitetno poslovanje kroz duži vremenski period.
- Domaći mediji su pali pod uticaj ljudi iz kompanije i nisu se kritički bavili realnim problemima – dobre vesti su prenošene pompezno i pravile su se specijalne emisije, a loše vesti su samo ukratko prenošene
I sve ovo u kombinaciji sa lošim namerama menadžmenta je doprinelo da Wirecard, ponos Nemačke, postane najveća finansijska prevara u modernoj istoriji Evrope. Nakon pres konferencije na kojoj je objavljena “sumnja na prevaru”, 19. juna 2020. Markus Braun podnosi ostavku i biva uhapšen u Minhenu samo par dana kasnije. Nalazi se u pritvoru, ali još uvek nije zvanično osuđen. Preti mu kazna od 15 godina zatvora.
Jan Maršalek, čovek koji je znao sve tajne, privatnim avionom 19. juna 2020. beži iz Austrije prvo u Belorusiju, a zatim u Moskvu, postajući najtraženiji begunac na svetu. Po poslednjim informacijama živi pod novim identitetom u Moskvi pod pokroviteljstvom FSB-a, a teorije kažu da je ovu uslugu zaslužio tako što je za potrebe ruskih službi prao novac kroz Wirecard.
Dok obaveštajne službe širom sveta pokušavaju da sklope mozaik o tome ko je zapravo bio Jan Marsalek, jedina surova i neoboriva istina ostaje zapisana u ruševinama berze: milijarde su isparile, heroji su postali duhovi, a cenu nemačkog digitalnog sna platili su obični ljudi sopstvenom životnom ušteđevinom.
Imaš pitanje ili komentar?
Error: Contact form not found.
Želiš finansijsku nezavisnost? Moja e-knjiga sa praktičnim primerima je tu za tebe!
