Mlekadžija koji je ukrao 14 milijardi - Afera Parmalat
Kao klinac sam uglavnom mrzeo nedelju uveče. To veče je bilo znak da je igranju došao kraj i da polako kreću pripreme za sutrašnji dan i novu školsku nedelju. Ipak, nedeljno veče je dobijalo specijalnu čar tamo negde oko 20:30 kada se sa TV aparata mogla čuti najavna špica Serije A. Italijanski fudbal je u to vreme bio spektakularan: klubovi kao što su Milan, Juventus, Inter, Roma, Lacio, Fiorentina, Parma i ostali su bili pretrpani talentovanim igračima i tokom bilo koje nedeljne večeri, sve karte su bile otvorene, svako je mogao da pobedi svakoga. Možda je to neka moja nostalgija, ali tako mi je ostalo u sećanju. Jedno veče smo mogli da gledamo Mihajlovića i Stankovića u Laciju protiv Batistute i Rui Košte u Fiorentini, pa nedelju dana kasnije Davidsa i Zidana u Juventusu protiv Bufona, Kanavara, Verona i Krespa u Parmi.
I baš ću tu napraviti pauzu — jer je Parma indirektno tema današnjeg videa. Ako zumiramo, na slici ćemo videti glavnog sponzora fudbalskog kluba Parma, koji je u to vreme bila kompanija Parmalat, najveći evropski proizvođač mleka i mlečnih proizvoda. Možda niste bili ni svesni, ali Parmalat je bila kompanija čije je proizvode pola Evrope imalo u svojim frižiderima. Njihove reklame su bile svuda, njihov logo je stajao na kombinezonima šampiona Formule 1 i olimpijskih skijaša, a njihove akcije su posedovali svi najveći svetski fondovi. A onda je, praktično preko noći, izašla vest da je sve to bila samo iluzija — iluzija koja se, kako ćemo videti, gradila mnogo pre nego što je iko posumnjao. Dobrodošli u priču o Parmalatu i prevari teškoj 14 milijardi evra.
Za razliku od mnogo poznatijeg američkog slučaja, kompanije Enron, Parmalat je u svojoj srži imao održiv poslovni model i jake brendove, zbog čega je kompanija preživela bankrot i kasnije preuzeta od strane francuskog giganta Lactalis. Kalisto Tanci je na kraju osuđen na 10 godina zatvora zbog manipulacije tržištem, a paralelno mu se sudilo i za bankrotstvo — dva pravno odvojena postupka koja su tekla u Milanu i Parmi. Priznao je da je izvukao oko 800 miliona dolara iz kompanije za finansiranje privatnih biznisa i kupovinu lične kolekcije umetničkih dela, uključujući originale Pikasa, Monea i Van Goga.
Ovaj slučaj savršeno ilustruje propast korporativnog upravljanja — procenjuje se da je čak 300 visoko rangiranih zaposlenih znalo šta se dešava, dokazujući da riba uvek smrdi od glave. Posebno je poražavajuća uloga revizora: kuća Grant Thornton je već 1997. godine uočila neslaganja u milijardama evra između prijavljenih brojeva i ekonomske realnosti, ali je odlučila da ćuti i nastavi da potpisuje finansijske izveštaje.
Za svakog ozbiljnog investitora, lekcija iz ovog skandala je jasna: prijavljeni profit je računovodstvena kategorija podložna manipulaciji, dok je novčani tok jedina stvarna mera zdravlja biznisa. Kada primetite drastično odstupanje između ta dva indikatora — kompanija koja tvrdi da sedi na gomili gotovine, a istovremeno moli za nove pozajmice da isplati sitne obaveze — ne smete slepo verovati ni menadžmentu, ni revizorskim potpisima.
Pogledaj i ovaj video
Imaš pitanje ili komentar?
Error: Contact form not found.
Želiš finansijsku nezavisnost? Moja e-knjiga sa praktičnim primerima je tu za tebe!
