Kupiš san, dobiješ noćnu moru - Investiranje kroz životno osiguranje
U današnjem tekstu (i videu) ćemo pričati o osiguravajućim društvima, tačnije o štednji kroz životno osiguranje. Poenta ovog teksta nije da kritikuje samo jedno osiguravajuće društvo ili samo jedan proizvod, već da objektivno prokomentariše ceo model funkcionisanja tzv. Unit-linked osiguranja. Nadam se da ćete uživati u tekstu, kao i u videu u kojem će biti detaljan primer koji pokazuje zašto je investiranje kroz životno osiguranje loš finansijski potez.
Niko ne voli da priča o životnom osiguranju, pre svega zbog toga što govorimo o smrti neke osobe kada pričamo o životnom osiguranju. Iako je ovo situacija i danas, jednostavno moramo da pokrijemo ovu izuzetno važnu temu za naše finansije. Marketing osiguravajućih kuća je sve jači, prodavci su sve uverljiviji i mislim da se mi moramo naoružati znanjem pre upuštanja u saradnju sa nekim osiguranjem. Životno osiguranje, ukoliko se iskoristi pravilno može biti sjajan finansijski alat, ali, ukoliko se odlučimo za loš osiguravajući proizvod, to može biti katastrofalno za našu budućnost.
Krenimo od neke bliže prošlosti, recimo od 1960-ih. U to vreme životno osiguranje kao proizvod nije bilo toliko atraktivno kao proizvod. Vidite, osiguravajuće kuće su zapošljavale aktuare, tj. matematičare koji su pravili modele sa verovatnoćama na osnovu kojih su osiguranja formirala svoje ponude životnog osiguranja. Klijent dođe, prezentuju mu se opcije, on se odluči koliku sumu želi da se isplati njegovim najbližima, na osnovu te sume se odredi mesečna rata, ili premija kako se ona zove u slučaju osiguranja, koju korisnik treba da plati i to je to.
U narednim godinama klijent plaća svoju premiju svakog meseca, a osiguranje drži palčeve da se osigurani slučaj, odnosno smrt korisnika ne dogodi. Ovo se zove riziko osiguranje i to je zapravo klasični tip osiguranja. Sa obzirom da je sve urađeno na osnovu matematičkih modela, na velikom uzorku osiguravajuće kuće gotovo garantovano profitiraju. U određenom broju slučajeva će biti potrebe da se isplati osigurana suma, ali veliki broj korisnika osiguranja će plaćati premije, ali nikada neće biti potrebe za isplatom od strane osiguravajuće kuće.
Međutim, postojao je samo jedan problem, iako je ovo funkcionisalo 30ak godina, ovo je za osiguravajuće kuće bilo previše sporo. Trebalo je napraviti novi finansijski proizvod koji će biti profitabilniji za osiguranja i na prvi pogled atraktivniji za krajnjeg korisnika. I tako je nastala glavna tema današnjeg videa, a to je unit-linked osiguranje života, ili prostije rečeno, životno osiguranje sa karakterom štednje.
Kada bismo čitali brošuru nekog osiguranja, videli bismo da se klijentima prezentuje da mogu imati jedinstvenu kombinaciju životnog osiguranja i investicionog proizvoda. Ukoliko se klijentu nešto dogodi u periodu dok je osiguran, biće mu isplaćena zagarantovana osigurana suma, a ukoliko se ne dogodi ništa, tada se klijentima isplaćuje iznos koji je ostvaren investiranjem. Na prvi pogled, deluje da klijent dobija i jare i pare. Međutim, nije sve baš tako jednostavno.
Da bismo shvatili kako ovo osiguranje funkcioniše, moramo ispratiti tokove novca. Evo jednog jednostavnog grafikona koji će nam pomoći u celoj priči:
- Klijent uplaćuje premiju, baš kao i kod klasičnog riziko osiguranja. Međutim, osiguravajuće društvo će potpuno drugačije postupiti sa dobijenim novcem
- Odmah na početku će osiguravajuće društvo oduzeti određeni procenat na ime naknade za upravljanje osiguranjem
- Zatim se deo novca izdvaja sa pokrivanje osiguranog slučaja, odnosno smrti korisnika. Pri ovom koraku mogu nastati naknade koje osiguravajuća kuća naplaćuje kod klasičnog riziko osiguranja. Zapravo, ceo ovaj korak se može nazvati riziko osiguranjem ukoliko bi se posmatrao samostalno
- A preostali deo novca se ulaže u izabrane investicione fondove. U ovom koraku će nastati naknade koje naplaćuju investicioni fondovi, a to su: 1) ulazna naknada, 2) naknada za upravljanje imovinom i 3) izlazna naknada.
Uglavnom, kada ovako prikažemo tok novca, postaje apsolutno jasno zašto moramo razdvojiti funkciju osiguranja od funkcije štednje i investiranja u našim finansijama. Ukoliko se odlučimo za štednju i investiranje kroz sistem životnog osiguranja, to će po mom mišljenju biti apsolutno pogubno za naše finansije iz dva razloga:
- naš novac će biti toliko opterećen naknadama, da će one „pojesti“ veliki deo naših prinosa
- već se pokazalo da investicioni fondovi ne nadmašuju performanse ETF-ova koji prate berzanske indekse, tako da i ovde gubimo u poređenju sa opštim tržištem
I sada dolazimo do glavnog zaključka ovog teksta. Kao što sam rekao, osiguranje je odličan finansijski instrument kada se pravilno koristi i ukoliko želiš, apsolutno treba da osiguraš svoj život. Međutim, zbog raznih naknada i mana investicionih fondova, moja preporuka je da investiranje i osiguranje razdvojiš. Pod ovim mislim da investiraš samostalno putem kupovine već pomenutih ETF-ova, a da se osiguraš putem riziko osiguranja, tj. onog klasičnog osiguranja bez elemenata štednje.
Na ovaj način dobijaš optimalno od oba sveta i ostvaruješ maksimalni finansijski efekat. Po meni je problem sa osiguranjem u tome što klijenti ne shvataju u potpunosti koliko naknade utiču na njihov ukupni prinos, kao i što ne shvataju koliko su investicioni fondovi loše rešenje, a upravo tamo njihov novac završava.
Imaš pitanje ili komentar?
