Slučaj Wirecard – Najveći finansijski skandal u Nemačkoj
U današnjem tekstu ćemo analizirati jedan od najvećih finansijskih skandala koji su potresli Nemačku, ali i svet u poslednje vreme. Kao što sam naslov kaže, pričaćemo o kompaniji Wirecard, koja je na vrhuncu svoje slave, u avgustu 2018. godine imala tržišnu kapitalizaciju od oko 28 milijardi dolara. Međutim, događaji koji će uslediti posle toga su doveli do skoro stopostotnog gubitka za sve investitore u ovu kompaniju. Pored ekonomskih i finansijskih tema, u ovom videu će biti reči o špijunaži i krađi podataka, tako da vam savetujem da se ugodno smestite i uživate u ovom ekonomskom trileru. Kao i uvek, ako Vas interesuje video verzija, ona se nalazi ispod:
Šta je Wirecard?
Radnja ove priče se dešava u Nemačkoj, tj. u Minhenu da budemo precizniji. Kao što verovatno znate, nemačka industrija je vrlo uspešna, ali i vrlo stara i tradicionalna. Kompanije kao što su Volkswagen, BMW, Daimler i Siemens su okosnice nemačke privrede i vrlo su stare kompanije koje se bave relativno starim i sada već ne toliko inovativnim delatnostima. Zbog ovakve strukture privrede, Nemačka je dugo želela svog velikog, globalnog digitalnog šampiona koji će moći da uđe u trku sa mnoštvom kompanija iz Silicijumske doline. Jednostavno, Nemačkoj je nedostajao nešto poput Google-a ili Facebook-a.
A onda, 2005. godine na privrednu scenu dolazi Wirecard. Wirecard je nemački payment procesor, ukratko, moglo bi se reći da je bio Nemački Paypal. Kako funkcioniše jedan payment procesor? Sa jedne strane imamo potrošača i banku koja je izdala njegovu platnu karticu, a sa druge strane imamo prodavca neke robe ili usluge. Wirecard se javlja kao posrednik u ovoj transakciji i povezuje ove dve strane, naravno uzimajući procenat od svake transakcije.
Rast do vrha Nemačke berze (DAX 30)
Kada pogledamo izvršnog direktora kompanije, dr. Brauna, videćemo čoveka koji je obučen u crnu rolku i koji ima odličan medijski nastup. Nije ni čudo što su ga prozvali „Steve Jobs sa Alpa“. Na jednoj prezentaciji je izjavio: „Ne radi se o posedovanju podataka. Radi se o tome da je Wirecard razvio algoritme koji donose vrednost iz podataka. Ovakav biznis model pruža dodatnu vrednost. A kada postoji dodatna vrednost, to znači da ćete imati prilive koje možete da iskoristite za nove projekte“.
Trend povećanja broja kartičnih plaćanja i rasta online trgovine je samo bio vetar u leđa razvoju ove kompanije i u jednom momentu je Wirecard imao veću tržišnu kapitalizaciju od Deutsche Banke i Commerzbanke. Čak se promena dogodila i u najvećem nemačkom berzanskom indeksu DAX30, gde je Commerzbank, jedan od osnivača indeksa, morao biti izbačen kako bi Wirecard ušao u ovaj premijerni nemački indeks. I ovime je efektivno označena transformacija nemačkog finansijskog sektora od tradicionalnih banaka ka novim, inovativnim finansijskim uslugama. Sve ovo je naravno bilo izraženo i u ceni Wirecardove akcije, koja je iz godine u godinu nezadrživo rasla, a maksimum je doživela u avgustu 2018., kada je cela kompanija vredela oko 28 milijardi dolara. Međutim, nisu baš svi verovali u sjajnu priču i novu zvezdu nemačkog fintech sektora.
Sumnja iz Londona
Priča o novinarima koji su istraživali Wirecard počinje još 2014. godine u Londonu, mnogo pre nego što je Wirecard uopšte i dostigao svoj vrhunac. Novinar Financial Times-a, Dan McCrum je u potrazi za novim pričama iz oblasti finansijskih prevara i malverzacija naišao na informacije da nije baš sve čisto u vezi sa kompanijom Wirecard, pre svega u vezi sa rastom njihovog poslovanja u Aziji. Ono što je delovalo sumnjivo, jeste da Wirecard nije rastao u Aziji tako što je dodavao nove kupce i ostvarivao veći obim trgovine preko svoje platforme, nego je kupovao druge kompanije.
Ono što moramo da razumemo, jeste zašto je Wirecard uopšte to radio? Kako bi se kompanija proširila na nova tržišta kao što su Dubai, Singapur ili Filipini, kompanija je morala da zadovolji određene regulatorne zahteve i dobije odgovarajuće licence kako bi mogla da posluje na tim tržištima. Međutim, proces dobijanja tih licenci je bio previše spor, zbog čega je Wirecard odlučio da kroz proces akvizicije postane vlasnik kompanija koje već posluju na tim tržištima i imaju odgovarajuće licence.
Nakon ovoga, model je trebao da funkcioniše na sledeći način: Wirecard je suštinski vlasnik eksternih kompanija koje se javljaju kao pružalac usluga na ovim tržištima (Dubai, Singapur, Filipini), a kada usluga bude izvršena, novac se uplaćuje na tzv. „Escrow“ račune, tj. račune specijalne namene sa kojih novac ne može biti povučen tek tako, već obe strane moraju biti saglasne da bi se transakcija realizovala. Na papiru ovo izgleda dobro.
Ima li para na računu?
Međutim, prema istraživanjima kompanija J Capital Research i Zattarra Research, nije bilo nikakvih tokova gotovine na ovim računima. Sa obzirom da je Azija bila ozbiljno tržište sa velikim brojem klijenata, na ovim računima je trebala biti velika količina novca od izvršenih usluga. Prema prihodima koji su bili uknjiženi u Wirecard-ove knjige, na ovim računima je trebalo biti oko 2.1 milijardu USD, što je ozbiljna cifra za svaku kompaniju.
E sada, ako niste studirali ekonomiju, sigurno ste malo zbunjeni i to je skroz OK. Kompanija može da proknjiži prihod odmah kada se obavi neka usluga i kada se klijentu ili kupcu izda račun. Međutim, sa aspekta tokova gotovine, sve dok se taj novac zaista ne naplati i ne legne na račun ili u blagajnu kompanije, nema nikakvih gotovinskih priliva i postoji neki vremenski razmak od 30 do 60 dana uglavnom. I to se upravo ovde događalo, prihodi su knjiženi, a priliva nikada nije bilo, nadam se da vam je sada jasnije.
Nemački regulatori u zbrci
Međutim, na ove optužbe Financial Times-a i eksternih istraživačkih kompanija niko od regulatornih tela u Nemačkoj nije reagovao. Kada god bi se pojavio neki negativni članak ili bilo šta loše o Wirecard-u, celokupna odbrana bi se bazirala na tome da su novinari i istraživači bili finansirani od tzv. „short sellera“, tj. od onih investitora koji su profitirali od pada vrednosti neke akcije. Kako ovo funkcioniše? Investitor „pozajmi“ akciju od brokera i odmah u tom momentu je prodaje po trenutnoj tržišnoj ceni. Posle nekog vremena, kada cena padne, investitor kupuje akcije po nižoj ceni, vraća je brokeru od kojeg ju je pozajmio i uzima profit u vidu razlike u ceni.
Kako su se optužbe nizale, tako je i cena akcije postepeno krenula da opada, sa obzirom da je poverenje investitora bilo pomalo poljuljano. I tu u priču ulazi nemačka regulatorna agencija koja nosi naziv BaFin (Bundesanstalt für Finanzdienstleistungsaufsicht). Sve što treba da znamo je da je ova agencija nešto slično našoj Komisiji za Hartije od Vrednosti. Međutim, umesto da se pozabavi pritužbama, ova agencija je odlučila da se pozabavi tužiocima, sa obzirom da je smatrano da je ovo napad na nemačku privredu. U tom periodu, BaFin donosi odluku da se na 2 meseca zabrani shortovanje kompanije Wirecard, a sve u cilju zaštite nemačkog fintech šampiona od eksternih napada.
U ovom periodu kreće i špijunaža samog novinara Financial Times-a koji je napisao originalni članak sa optužbama o prevari. Nepoznati automobili su bili parkirani ispred njegove kuće, a čak su bili i pokušaji prisluškivanja kancelarija Financial Times-a u cilju dobijanja informacija šta se sledeće priprema. Naravno, ovo nije radio Wirecard direktno, već su radile detektivske agencije i privatni istražitelji koji su bili plaćeni od strane Wirecarda.
Da stvari budu zanimljive, vođa ovog projekta prisluškivanja i zastrašivanja je bio čovek koji je bio povezan sa Libijskim režimom u vreme Gadafija. On je bio na čelu Libijske tajne službe u Gadafijevo vreme, a čak i bio na čelu privremene vlade nakon što je Gadafi svrgnut sa vlasti. Uglavnom, ove agencije su koristile razne metode, prisluškivanje, praćenje, slanje fišing mejlova i krađu passworda, a meta su bili svi koji su tvrdili da postoji nešto sumnjivo u poslovanju kompanije Wirecard.
Međutim, i novinari su znali da ih neko posmatra i tako su se ponašali. Sve analize su radili na laptopovima kojima su išćupani modemi i koji se nikada nisu konektovali na internet, a sve u cilju veće sigurnosti podataka. Taj laptop sa svim podacima se čuvao u sefu, a rad se obavljao u maloj sigurnoj sobi bez prozora koja je bila pretražena kako bi bilo provereno da nema mikrofona. I tako iz dana u dan. Paranoja je bila na maksimumu. I upravo nakon objavljivanja priče Financial Times-a, cena akcije Wirecard-a pada sa nekih 170-180 evra na 100 evra po akciji, sa obzirom da je poverenje investitora poprilično poljuljano.
Rasplet
Kako bi se sve ovo raščistilo, Wirecard odlučuje da angažuje internacionalnu revizorsku kuću KPMG, a sve u cilju da se kroz specijalnu reviziju utvrdi da je sa kompanijom sve u redu i da se na onim specijalnim računima u Aziji nalazi adekvatna količina novca. Međutim, KPMG u ovom procesu ne može da utvrdi da ovi računi uopšte postoje, a kamoli da na njima ima nekog novca.
A onda, kao završni udarac, druga internacionalna revizorska kuća, Ernst & Young u procesu revizije redovnih godišnjih izveštaja za 2019. godinu objavljuje da su ovi računi nepostojeći i da ovog novca uopšte nema. I onda je nastao metež na tržištu, gde je cena akcije sa nekih 93 EUR po komadu pada na 2EUR po komadu u inicijalnom periodu, a posle će se približiti nuli.
CEO dr. Markus Braun i COO Jan Marsalek su optuženi za prevaru. Dr. Braun je uhapšen dok je gospodin Marsalek još uvek u bekstvu. Ukoliko vas detaljnije zanima tema, možete pogledati dokumentarni film Skandal! Bringing Down Wirecard.
Imaš pitanje ili komentar?
Želiš finansijsku nezavisnost? Moja e-knjiga sa praktičnim primerima je tu za tebe!
Postovi po kategorijama
