Greedflation – gde je granica između inflacije i pohlepe?

A kako možemo zaključiti da je Greedflacija nastala? Pa vrlo jednostavno, dovoljno je samo da analiziramo javne finansijske podatke kompanija koje se kotiraju na berzi i odgovor će biti poprilično jasan. Kako ne bismo išli od kompanije do kompanije, pronašao sam istraživanje koje je sprovela kompanija Yardeni Research, po kojem se vidi da operativne profitne marže beleže stabilnu tendenciju rasta za kompanije koje se nalaze u indeksu S&P 500, a manje-više istu stvar vidimo ukoliko bismo uzeli pokretni prosek koji obuhvata poslednja 4 kvartala. Uglavnom, istraživanje je baš zanimljivo, čak postoje i podaci po sektorima, ali to ću ostaviti Vama da istražite.

E sada, da ne bi bilo kako se ovo događa samo u Americi, možemo uzeti i podatke za kompanije koje posluju u Srbiji i analizirati njihove profite, čisto kako bismo videli kakva je situacija i kod nas. Opet, da ne bismo posmatrali pojedinačne kompanije, uzećemo podatke iz sveže objavljenog Godišnjeg Biltena Finansijskih Izveštaja koji objavljuje APR, prema kojem je operativni profit porastao za 27.8%, a Neto dobit za 26.3% u odnosu na prethodnu godinu za ceo posmatrani uzorak od oko 112 hiljada kompanija. Složićemo se, poprilično lep skok, pogotovo ako uzmemo u obzir da su se ovi podaci kretali oko 10% u ranijim godinama. Znači, već polako možemo zaključiti i da su same kompanije iskoristile izgovor inflacije i dodatno se ugradile i poboljšale svoje profite.

I sada kada smo ustanovili da Greedflacija postoji, ostaje nam da analiziramo kako ona utiče na naš svakodnevni život:

• Pa kao prvo, Greedflacija podiže cene najosnovnijih dobara i usluga. Počevši od hrane u supermarketima, pa preko troškova stanovanja, komunalnih troškova, pa čak i zdravstva i obrazovanja. Kako cene rastu, prosečna osoba će se sve više boriti da zadovolji najosnovnije potrebe, te će veći procenat prihoda odlaziti na neizbežne troškove, a sve manje na neke naše želje ili štednju,
• A kao drugo, doduše sve je povezano, Greedflacija dovodi društvenog raslojavanja i velike socijalne nejednakosti. Kako cene rastu, oni koji imaju više će lakše prebroditi krizu, a možda će čak i profitirati ukoliko su vlasnici kompanija koje su nesrazmerno povećale cene i tako uvećale svoje profite. Sa druge strane, ljudi koji imaju manje će morati da podnesu teret. Jednostavno i ovde važi pravilo da bogati postaju još bogatiji, a siromašniji imaju sve manje. Ono što čak i literatura iz ove oblasti pokazuje je da rastuća socijalna nejednakost često vodi do društvenih sukoba i opadanja poverenja u institucije. Jednostavno, u nekom momentu ljudi dignu ruke od sistema koji stavlja prioritete nekolicine ispred dobrobiti celog društva.

Naravno, posledica ima još, ali ovo su one najveće. Sa druge strane, postavlja se pitanje kako se Greedflacija može obuzdati?

• Mi kao potrošači i dalje imamo kakav-takav izbor, tj. naše odluke su i dalje bitne. Na primer, ako vidimo da se cena nekog keksa povećala sa 100 na 150 dinara, mi možemo doneti odluku da ne kupujemo taj proizvod. Bojkotujemo ono što nam se čini da ima nerealnu cenu. Naravno, nekada izbor neće biti moguć, ali kada god možemo, na nama je da donesemo odluku.
• I kao drugo, jeste da postoji mogućnost da se zakonskim okvirom reši ovaj problem tako što će se uvesti neka forma poreza na ekstraprofit ili solidarnog poreza, gde bi kompanije morale deo tog novostvorenog viška da plate kroz veće poreze državi. Ali, onda se javlja problem netransparentnosti državnih finansija, zbog čega svakako postoji sumnja da će taj novac biti iskorišćen na pravi način, ali to je svakako neka druga tema.

Za kraj, pozivam i Vas da se zapitate. Da li mislite da su kompanije iskoristile „gužvu“ i previše podigle svoje cene iako se cene njihovih ulaznih proizvoda nisu baš toliko promenile? Statistika pokazuje da je to definitivno slučaj.