Da li te investiranje čini lošom osobom?
Zamisli ovo. Uplaćuješ u ETF svakog meseca. Trudiš se da štediš, da investiraš, da budeš “finansijski odgovoran”. I onda jednog dana pogledaš u šta je taj novac zapravo uložen – i vidiš naftnu kompaniju koja zagađuje reku pored tvog sela. Vidiš proizvođača oružja. Vidiš firmu čije radnike ceo internet optužuje da ih tretira kao roblje. I onda se zapitaš: da li sam ja, štedeći za sopstvenu budućnost, zapravo finansirao nešto što mi se gadi?
Ovo pitanje mi ljudi u komentarima i porukama postavljaju sve češće. I danas ćemo pokušati da mu priđemo pošteno, bez lažnih umirivanja tipa “sve je u redu, samo ulaži i ne razmišljaj”, ali i bez panike tipa “svaka akcija je zločin”. Idemo redom.
Pre nego što uđemo u etiku, moramo da se složimo oko jedne stvari: zašto smo mi, obični ljudi, uopšte gurnuti u ulogu investitora.
Nekad davno, zapravo i ne tako davno, govorimo o našim babama i dedama – penzija je bila nešto zagarantovano što ti “dolazi” od države. Sam koncept državnog penzionog sistema potiče još od kraja 19. veka, kada je nemački kancelar Oto fon Bizmark uveo prvi moderni model osiguranja za starost, zamišljen kao solidarnost između generacija, gde zaposleni finansiraju penzionere. Taj model je decenijama kasnije preuzet širom sveta, uključujući i naš region, ali su gotovo svi njegovi parametri: starosna granica, odnos broja zaposlenih i penzionera, visina doprinosa – u međuvremenu drastično promenjeni, uglavnom zato što ljudi danas žive mnogo duže, a rađa se mnogo manje dece nego kad je sistem osmišljen.
Danas je taj teret obezbeđivanja penzije u velikoj meri prebačen na tebe. Bilo da uplaćuješ u dobrovoljni penzioni fond, kupuješ ETF preko brokera, ili samo držiš deo ušteđevine u nekom fondu — ti si taj koji nosi rizik. Sistem je dizajniran tako da, ako ne uložiš, inflacija će pojesti tvoj novac. Deset hiljada dinara danas neće vredeti isto za dvadeset godina, a firma čiju akciju bi kupio danas, verovatno će biti ta ista firma koja će ti za dvadeset godina naplatiti duplo više za isti proizvod.
Drugim rečima, ne investiramo zato što smo pohlepni. Investiramo zato što je to, realno, jedan od retkih načina da naš novac ne izgubi vrednost dok čekamo da ostarimo.
Sad dolazimo do suštinskog pitanja: kad ti akcija poraste u vrednosti, odakle taj novac zapravo dolazi?
Kad kupiš akciju, kupuješ mali deo vlasništva nad kompanijom. Ideja je da, kako kompanija raste i postaje profitabilnija, tako raste i vrednost tvog dela. A profit je, pojednostavljeno, ono što ostane firmi nakon što plati sve troškove. I tu dolazimo do jezgra kapitalizma kao sistema: cela igra je organizovana oko maksimizacije tog profita. A profit se maksimizuje na dva načina: sniženjem troškova (radna snaga, sirovine) ili povećanjem prihoda (veće cene, više prodaje).
Setite se poslednji put kad ste leteli avionom: pre deset godina karta je uključivala i prtljag i hranu i mesto koje si birao. Danas plaćaš svaki mikro-segment posebno, a osnovna karta je “jeftinija” samo na papiru. To nije slučajnost, to je profit-motiv u praksi, doveden do savršenstva.
I tu postaje neprijatno: kad navijamo da nam štednja u fondu raste, mi u istom dahu navijamo protiv sebe kao potrošača i, često, kao radnika. Pritisak na plate i “efikasnost” u proizvodnji, to je isti mehanizam koji tera tvoj portfolio nagore.
Da li etičko investiranje postoji?
Ovde ljudi obično kažu: “Dobro, onda ću investirati etički, izbaciću naftu i oružje iz portfolija, skloniću rudarske kompanije koje uništavaju životnu sredinu itd.” I to jeste opcija, postoje ESG fondovi, “zeleni” indeksi, fondovi koji isključuju duvan, oružje, fosilna goriva.
Ali probaj sledeće: uzmi bilo koji veliki globalni indeks i izbaci iz njega naftu i oružje. Šta ti ostaje? Ostaju ti tehnološke kompanije koje grade sisteme nadzora i prodaju softver vojskama. Ostaju ti farmaceutske kompanije čije cene lekova redovno pune naslovne strane. Ostaju ti kompanije koje upravljaju podacima, pa i one koje profitiraju od privatnih zatvora ili masovnog gajenja stoke.
Etičko investiranje ume da izbegne najgore od najgoreg. Ali ne postoji verzija ogromnog, diverzifikovanog fonda koja je potpuno “čista”, jer je sistem, na neki način, izgrađen na kompromisima od samog starta. I to nije razlog da odustaneš od bilo kakvog promišljanja, samo je razlog da budeš realan u pogledu toga šta ETF sa nalepnicom “ESG” zaista može, a šta ne može, da ti obeća.
Da li mogu da izađem iz sistema?
Logično pitanje: pa dobro, šta ako jednostavno ne investiram? Šta ako držim sve u gotovini, ili radim do kraja života? Ovde je važno razumeti nešto: u ekonomiji u kojoj živimo, postoje u suštini dve uloge. Ili prodaješ svoj rad za novac (plata), ili tvoj novac radi za tebe (kapital, ulaganje). Ako odbiješ da investiraš, ti nisi “izašao” iz sistema, samo si odlučio da ćeš do kraja ostati isključivo u prvoj ulozi. Radićeš duže. Zavisićeš više od tuđe milosti, od dece, od države koja često nema kapacitet da se stvarno pobrine za tebe u starosti.
Neinvestiranje ne smanjuje “količinu kapitalizma” u svetu, samo prebacuje teret tvoje starosti na nekog drugog. Najčešće na najbliže članove porodice, a statistički, najčešće na žene u porodici koje preuzimaju brigu o starijima. Dakle, pre nego što doneseš odluku da ne investiraš iz principa, vredi se zapitati: da li ta odluka stvarno menja sistem, ili samo menja ko će snositi lične posledice?
Da li prodaja akcije stvarno "kažnjava" kompaniju?
Ovo je deo koji većina ljudi pogrešno razume, pa hajde da uđemo malo dublje detalje. Kad prodaš akciju neke kompanije jer se ne slažeš sa njenim poslovanjem, taj novac ne ide kompaniji niti se od nje oduzima. Ti prodaješ akciju nekom drugom investitoru, na sekundarnom tržištu. To je suštinski isto kao prodaja polovnog automobila, novac ide između kupca i prodavca, ne proizvođaču.
Cena akcije reaguje na ponudu i potražnju. Ako masa ljudi proda neku akciju, cena kratkoročno padne. Ali, i ovo je ključno, pad cene ne menja profitabilnost kompanije. On samo znači da neko drugi sad može da kupi taj isti komad kompanije jeftinije. Kompanija i dalje ostvaruje isti profit, samo ga sad, u budućnosti, ubira neko ko je uskočio po nižoj ceni. Paradoksalno, prodaja iz principa ume da nagradi investitore kojima etika manje smeta.
Ako zaista želiš da “povrediš” kompaniju, mnogo efikasniji potez nije prodaja akcije, nego prestanak korišćenja njenog proizvoda. Veliki investicioni fondovi će rado otkupiti akcije Amazona koje ti prodaš. Neće, međutim, otkupiti tvoju Prime pretplatu koju otkažeš.
Kratak pogled kroz Marksovu perspektivu
Da budemo pošteni prema temi, moramo bar na kratko da spomenemo Marksa, jer je ceo ovaj razgovor u osnovi filozofski, ne samo finansijski.
Marksova teorija viška vrednosti kaže, pojednostavljeno: radnik proizvede više vrednosti nego što mu se plati, a razlika (“višak vrednosti”) ide vlasniku kapitala kao profit. Po ovoj logici, akcijsko tržište ne stvara tu vrednost, ono samo preraspodeljuje nešto što je već “uzeto” od radnika, negde ranije, u samoj proizvodnji.
Zanimljivo, i sam Marks je, prema pismima koja su sačuvana, povremeno trgovao akcijama, a njegov saradnik Fridrih Engels je decenijama vodio porodičnu tekstilnu fabriku da bi finansijski izdržavao Marksa dok piše “Kapital”. Dakle, čak ni najveći kritičar sistema nije tvrdio da pojedinac treba doslovno da odbije da učestvuje, njegova kritika je bila usmerena na sam odnos kapitala i rada kao takav, ne na to da li ti lično imaš 10 akcija ili ne.
Ono što Marks jeste upozoravao jeste da širenje vlasništva nad akcijama (npr. kroz penzione fondove) može da otupi takozvanu “klasnu svest” – da počneš da navijaš za profit kompanije čak i kad je taj profit ostvaren na štetu radnika, uključujući, ponekad, i tebe samog.
Zaključak
Kad sve saberemo, moj zaključak, a naglašavam, ovo je moje mišljenje, ne apsolutna istina; je sledeći: da li ćeš investirati ili ne, manje je bitno od toga šta ti to ulaganje radi. Da li te menja? Da li menja tvoje vrednosti? Da li menja za šta si spreman da se izboriš?
Nemoguće je potpuno “izaći” iz ekonomskog sistema u kom živimo, ali je moguće doneti informisanije, promišljenije odluke unutar njega. To znači:
- Koristiti isključujuće (ESG) fondove tamo gde ti je to važno, ali bez iluzije da su potpuno “čisti”.
- Razumeti da je tvoja lična odluka o ulaganju uglavnom pitanje ličnog rizika i mira sa samim sobom – a ne poluga za sistemsku promenu.
- Ako ti je stalo do stvarne promene, tražiti je tamo gde ona i nastaje: kroz kolektivnu akciju, organizovanje, politiku, a ne isključivo kroz sastav sopstvenog portfolija.
I na kraju, nemoj da dozvoliš da te ova dilema paralizuje do te mere da uopšte ne planiraš svoju finansijsku budućnost. Briga o sebi i svojoj porodici nije u sukobu sa brigom o širem svetu. Mogu da postoje istovremeno.
Pogledaj i ovaj video
Imaš pitanje ili komentar?
Želiš finansijsku nezavisnost? Moja e-knjiga sa praktičnim primerima je tu za tebe!
